КИРИЈА

20 јул
  • Треће место на општинском такмичењу

  • Драмски комад је приказан запосленима у школи

  • У школској свечаној сали организовано је  снимање за ТВ и ЦД (Недељко Попадић)

  • Комад је приказан ученицима од трећег до осмог разреда у нашој школи

______________________________________________________________________________________________

УЛОГЕ: Деда, Тата, Мама, Кића (најмлађе дете), Старији син, Млађа кћи, Старија кћи, Комшија

(Четворо деце се игра у соби, два дечака и две девојчице. После неког времена улази отац, стоји са стране, тужно их гледа, нешто дубоко размишља, а онда се сети)

ТАТА: Добар дан, децо!

ДЕЦА: Добар дан, тата!

ТАТА: Кажите драгичка!

ДЕЦА: Драгичка, драгичка!

ТАТА: Идемо на пут, путујемо!

ДЕЦА: Живео! Јухууу! Ура! Супер!

ТАТА: А је л’ ви волите да путујете?

ДЕЦА: Волимо.

ТАТА: Е, то је лепо од вас. А где би ти, Кићо, волео да путујеш?

КИЋА: У Земун, у Земун.

ТАТА: Ти немаш великих претензија и то је лепо од тебе. А ти?

СТАРИЈИ СИН: Ја бих волео да путујем у Врању.

ТАТА: То је свакако успут када се крене у Земун. Ићи ћемо ми и тамо.

КИЋА: Бато, бато, упишкио сам се. (плаче)

СТАРИЈИ СИН:  Јој, не опет. Мама, мама!

ТАТА: Не вичи! Иди ти са њим; неће ти пасти круна са главе. (одлазе) А где би ти, татина лепотице, хтела да путујеш?

КИЋА: Бато, ја сам се и укакио. (старији син да га пресвуче, Кића пусти гасове, старији син се занесвести, а онда га за уши довуче до породице)

МЛАЂА КЋИ: Ја бих волела да путујем у Италију. Тако бих волела да путујем у Италију. Тамо је топло!

ТАТА: Сасвим тако. Италија је лепа земља, треба тамо да отпутујемо.

МЛАЂА КЋИ: Па зар ћете ме доиста водити?

ТАТА: Разуме се. Хајде, пакуј се! А где би ти волела да путујеш?

СТАРИЈА КЋИ: Ја бих волела да путујем у Швајцарску.

ТАТА: У Швајцарску?

МЛАЂА КЋИ (прислушкује): Знате, она има зимски капут па зато жели да путује у Швајцарску, а ја немам, па зато хоћу у Италију.

ТАТА: Ићи ћемо ми и у Швајцарску и у Италију и у Врању и у Земун. Хајде, пакујте се! Шта чекате?

ДЕЦА: Живео! Јупииииии!

МАМА:  Станите! Где толико журите?

ДЕЦА: Идемо на пут.

МАМА:  Какав пут? Шта лупетате?

ТАТА: Станите, децо. Ако ваша мама не крене са нама, нема ништа од путовања.

МАМА:  Ама, остави ти мене. Ево ти деце па њих лажи.

ТАТА: Ја вам озбиљно кажем. Ако не крене ваша мама, можете се поздравити са путовањем.

ДЕЦА: ‘Ајде, ‘ајде!

(одлазе да се пакују)

ТАТА: Заиста би то било дивно када би се човек тако могао послужити уображењем. На пример, одем код господина кућевласника и кажем: Добар дан,газда… Дошао сам…

КИЋА: Тата, је л’ могу да поведем Хектора? (врска у говору)

ТАТА: Дабоме да га поведеш. Него шта, него да га поведеш. (дете одлази) Тако одем код господина кућевласника и кажем му: Добар дан, газда. Дошао сам да Вас замолим да ми уобразите да сам платио кирију и он то и уради. Или… (утрчава млађа кћи)

МЛАЂА КЋИ: Татице, татице, је л’ могу да понесем своју луткицу?

ТАТА: Дабоме, и луткицу и обруч, све  понеси, све.

МЛАЂА КЋИ: Јупи! (трчећи одлази)

ТАТА: Или, одем, на пример, код господина министра и кажем… (прилази жена љутито)

МАМА:  Ама, реци још једном. Је л’ озбиљно да пакујем?

ТАТА: Најозбиљније.

МАМА:  Шта?

ТАТА: Пакуј све, све!

МАМА:  И твој зимски капут?

ТАТА: Истина, он је сав исцепан… али, даћемо га у Италији да се окрпи. (жена одлази) Тако, одем код господина министра и кажем: Добар дан, господине министре! Дошао сам да ми уобразите да имам пуне године радног стажа, и он то и уради. А, ево и путника. Личе на праве путнике који путују по унутрашњости и белом свету. А, ето вас, личите на праве путнике који путују за Италију и Швајцарску. Хајде, шта чекате?! Заузимајте места! Видите колика је навала?!

МАМА:  Не терај бар са мном комедију.

ТАТА: Децо, ваша мама неће да путује.

ДЕЦА: Хајде, хајде!

ТАТА: Седи ту и не квари деци. Свирај у ту трумбету!

СВИ:  Трупа-труп. Трупа-труп. Трупа-трупа-труп.

(улази деда, сав погрбљен и пева нешто попут: О, даа, даааааа, о даааа, дааааа; (касније: на ушима има слушалице и фенси качкет)

ТАТА: Шта ће овај овде? Само ми је још он фалио.

СТАРИЈИ СИН: Деда, деда!

ДЕДА: А је л’ то мене неко зове? А, нико.

СТАРИЈИ СИН: Деда, деда!

ДЕДА: Молим, сине?

СТАРИЈИ СИН: Шта радиш?

ДЕДА: Ништа. Опуштам мало своје кости. А где сте ви то кренули?

ТАТА: Идемо мало да путујемо. Хоћеш ли и ти са нама?

ДЕДА: Па, могао бих.

ТАТА: А где би ти то волео да путујеш?

ДЕДА: Ја… у Њујорк.

ТАТА: Што баш у Њујорк?

ДЕДА: Тамо има пуно дискотека. Да мало одморим моје кости.

ТАТА: ‘Ајде, ти иди, пакуј се, ми те чекамо. Где са њим оваквим кљакавим? Тако му и треба када вири код госпа Нате у тим годинама. Него, хајде ти свирај у ту трумбету.

СВИ: Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај! Ево нас у Земуну. Земун лежи на Дунаву и гледа право у Београд. У Земуну живе и чиновници који су, на жалост, остали без посла. У Земуну постоји и чувени земунски кеј, зар не, жено?

МАМА: Ћути. Шта лупаш пред децом? Срам те било!

ТАТА: Ништа, децо. Не да ми ваша мама да вам кажем. Него, Земун је познат и по томе што се налази на граници, мада ми није баш најјасније на каквој граници. Али, небитно,  о томе ћете више учити у школи. Ономад причају у кафани да је ту било и ратова. Какве ли ратове помињаше? Ма нема везе. И то ћете учити у школи. Сада бисмо могли да идемо у Врању. Свирај у ту трумбету!

СВИ:  Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај! Ево нас у Врањи. Она се некада налазила на самој државној граници, а сада се повукла у унутрашњост. Тамо је Коштана Циганка пронашла књижевника Бору Станковића. Врања је чувена и по Врањској бањи. Тамо смо ваша мама и ја… Некада давно… (значајно поглеђује жену)

МАМА: Ћути! Не морају све да знају.

ТАТА: Ето, ваша мама ми не дозвољава да вам кажем. Јесте ли ви некада чули ону чувену изреку о Врањи: у Врање нема лагање?

ДЕЦА: Не, не.

ТАТА: Како нисте! Па то стално помиње Пера поштар, додуше, у кафани. Па ето сада знате. А сада бисмо могли да идемо, идемо у, у… Италију.

ДЕЦА: Може.

ТАТА: Свирај у ту трумбету!

СВИ: Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај! Боже, шта да им причам о Италији? Откуд ја знам нешто о Италији? Ево нас у Италији. Гледајте и уживајте у њеним дивотама. Аха, сетио сам се… Видите ону стару кућицу и терасицу на њој?

ДЕЦА: Да. Да.

ТАТА:  Ту вам је Ромео први пут изјавио љубав Јулији. А је л’ ви знате ко су Ромео и Јулија?

ДЕЦА: Не. Не.

ТАТА: Не знам ни ја. Нема везе, учићете у школи. Е, жено, видиш да некад има користи и од кафане. Баш ономад су причали о Пизи.

КИЋА: Тата, је л’ то оно што ти нама никада не купујеш?

ДЕЦА: Ма не, не!

ТАТА: То вам је чувена кула у Пизи. Која је и чувена по томе што је крива, к’о судија Сима. Гледајте и уживајте. У Италији се налази и чувени колосеум. Шта ли то би колосеум?! А, да! У њему су се водиле борбе бикова, а бикови су, ако нисте знали, мушке краве. Ал, нема везе. И то ћете учити у школи. Него, ономад помињаше учитељ Мика у кафани неког Леонардија Давинчића. Знате онај што је смислио хеликоптер. Не знате, али сигурно знате за његову Тајну вечеру. Е никад ми неће бити јасно што је неко организовао вечеру, а да буде тајна. Ма, уметничка посла! Него, ми бисмо сада могли, могли да путујем у Швајцарску.

ДЕЦА: Да, да!

ТАТА: Свирај у ту трумбету.

СВИ: Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај! Ево нас у Швајцарској која се другачије зове Монблан, бар у географији, по планини Монблан. У Швајцарској је зими лето, а лети зима. У Швајцарској се производи она чоколада коју ја вама не купујем… Заправо, ја вама не купујем ниједну чоколаду. Како ли се само зваше? Не она с љубичастом кравом. Како се зваше?

МЛАЂА КЋИ: Да није Најлепше жеље?

СТАРИЈА КЋИ: Како си глупа! Најлепше жеље је наша чоколада.

СТАРИЈИ СИН: Да није Нестле?

ТАТА: Е, да, да, та чоколада. Још се у Швајцарској производи и она кафа коју бисмо ваша мама и ја тако радо пили, али те проклете паре… Како се па она зваше? Она… Нес кафа. Него, манимо се тога. Како се беше зове онај скуп језера у Швајцарској? (обраћа се старијем сину) То мора да ти знаш. Ти идеш у школу.

СТАРИЈИ СИН: Тата, ваљда ти нама треба да кажеш! Јеси ли ти ишао у школу?

ТАТА: Јесам.

СТАРИЈИ СИН: Па тај скуп језера се зове Горске очи.

ТАТА: А, да, да. Знам да су некакве очи. Језера, па очи. Е, свашта. Ја сам заборавио. То вам је све што треба да знате о Швајцарској, мада ћете више учити у школи. Е, сада бисмо могли да кренемо даље. Свирај у ту трумбету!

СВИ: Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај!

СТАРИЈИ СИН: Где смо ми сада?

ТАТА: Сада смо на граници.

СТАРИЈИ СИН: Шта се на граници ради?

ТАТА: Ту вам живе финанси за преглед ствари.

(чује се куцање)

МАМА (скаче са столице): Ко би то сада мога бити?

СТАРИЈА КЋИ: То су ваљда финанси за преглед ствари.

ДЕЦА: Нека уђу, нека уђу.

(улази деда са кофером у руци)

ТАТА: О, не! Овај се ипак појавио.

ДЕДА: Ево мене.

ТАТА: Баш штета. Ми већ обишли све.

ДЕДА: Нема везе. Не љутим се ја. Јој, моја срчка. (пада као мртав)

ТАТА: Он мисли да ћемо ми опет да наседнемо на ово. Баш штета! Били смо на самом улазу у Њујорк, а сада морамо да се вратимо  у Београд да га сахранимо.

ДЕДА: Ко каже? Ту сам ја. Ево мене. Каква сахрана? Нека сахрањују старе и никаве? Ја сам у најбољим годинама.

ТАТА: Хајде, децо, направите мало места деди. Идемо у Нујорк. Свирај у ту трумбету!

СВИ: Трупа-труп, трупа-труп, трупа, трупа-труп.

ТАТА: Стој! Свирај! Хајде, изађите сви, ево нас у Њујорку. Пошто је сада ноћ, ја мислим да сада раде дискотеке па да одемо у једну од њих да испунимо деди жељу. Ево, ова је баш лепа. Бљештава и бучна. Права дискотека! Ево нас у дискотеци. (Деда игра уз музику; у једном моменту баца јакну од себе) Каква је ово музика? Ја уз ово не знам да играм. Хајде, децо, пратите деду! (покушавају да прате дедин ритам) Ја више не могу. Хајде да нам пусте нешто нормално као што је неко коло. На пример, Моравац или Ужичко, а не ово. Ово није музика. Децо, видим да се вама спава, а и ја сам уморан од овог путовања па хајдемо ми кући. (одлазе, али у једном тренутку се тата тргне): Децо, где су вам мама и деда?

СТАРИЈИ СИН: Остали су у дискотеци.

ТАТА: Идемо по њих! (на улазу у дискотеку, сви стају запањени, а поготово муж јер деда и даље игра, а поготово жена): Жено, шта је теби? Хајде кући!

МАМА: Не, пусти ме! Овде је баш лепо.

ТАТА: Да ниси нешто попила?

МАМА: Не, што питаш?

ТАТА: Ништа. Онако. Хајдемо кући. Хајде, хајде.

(одлазе из дискотеке, али нови застој – нема дедине јакне)

ТАТА: Где ти је јакна?

ДЕДА: Остала ми у дискотеци.

ТАТА: Боже, он губи ствари као мало дете, а не деда! Тражите јакну! Где ли је она сада?

КОМШИЈА: Добар дан, комшије. Нашао сам ову јакну испред ваших врата, па рекох да вам је вратим.

ДЕДА: Он ми је украо јакну.

ТАТА: Хватајте лопова!

(сви истрчавају и јуре запањеног комшије)

ТАТА: Заборавили смо публику. Уобразиће да нас нису ни гледали.

(сви се поклањају публици, једино деда у обрнутом смеру, у два наврата га враћају на прави пут)

ТАТА: Види га. Окрени се.

ДЕЦА: Деда, окрени се!

КОМШИЈА: Комшо, окрени се! Стани! Е, тако.

КРАЈ

______________________________________________________________________________________________

КИРИЈА

______________________________________________________________________________________________

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: