ВИДОВИТЕ ЋОРКЕ

24 окт

ЛИЦА

  • Клемпуша
  • Гадура
  • Трнчица
  • Смрда
  • Ружа
  • Баба
  • Деда
  • Зорка
  • Бранка

(Клемпуша, Гадура, Трнчица и Смрда улазе кроз прозор; Смрда пада уз тресак)

КЛЕМПУША: Није лоше.

ТРНЧИЦА: Направила бих неке измене.

ГАДУРА: (смотано улази и саплеће се о штиклу)

СМРДА: Како си смотана, није ни чудо што не можеш да се попнеш. (Клемпуша и Гадура се смеју)

ГАДУРА: У реду, то није разлог да ми се смејете. Ја сам вас и довела довде.

КЛЕМПУША: Баш ти хвала, боље место ниси нашла, никад нисам сумњала у твоје способности.

ТРНЧИЦА: Сад се свађате! На посао! Смрдо, ти мораш да седиш испод стола, узећеш документа наше муштерије и када једна од нас спусти руку на твоје колено, читаћеш оно што пише.

КЛЕМПУША: Ја ћу те шутнути да осетиш.

СМРДА: И онако немам три зрикава ока.

КЛЕМПУША: Али још увек нема никога.

ГАДУРА: И за то сам се побринула. (излази из свлачионице и донесе пано) Обуците се док ја ово окачим (облаче се, Гадура распрема и намешта ствари)

КЛЕМПУША: Боже, напољу је ред… велики.

ТРНЧИЦА: Хајде, Смрдо, иди, отвори.

СМРДА: У реду! (док оне спремају, Смрда одлази до улаза, а Клемпуша гледа кроз прозор)

КЛЕМПУША: Брзо, ено Руже. Знала сам да ће доћи. А баш ме интересује шта јој је. Никад ништа неће да прича о себи. Изгледа да ће ући прва!!!

(на другој страни)

СМРДА: Ајмо, личне карте и податке (прича с Ружом) Без гурања!

ТРНЧИЦА: Само да нађемо Ружине слике, ово ће бити супер!

ГАДУРА: Добар дан! (мења глас) Добар дан, изволите, седите!

КЛЕМПУША: Па, Ружо, шта ти је сад?

РУЖА: (одушевљено) Па ви знате моје име. Како?

КЛЕМПУША: Виша сила! (виче) Сутра мало! (тихо)

РУЖА: (плаче) Јако сам несрећна, много сам несрећна…

ТРНЧИЦА: Да пређемо на ствар. Зашто?

РУЖА: Желим да знам ко је отац. Уопште се не сећам.

КЛЕМПУША: Јес’, никад нисам сумњала (Ружа је погледа, а Гадура је гурне) да ћу погодити…

РУЖА: (плаче) Можете ми помоћи. Ево, мала Сузица ће се ускоро родити. Да је сама издржавам, ни у сну.

ТРНЧИЦА: Хоћете да вам гледам у карте?

РУЖА: Све што је џабе и Богу је драго. Може!

ГАДУРА: Зажмурите и медитирајте! (увлаче Смрду испод стола)

ТРНЧИЦА: Ево, видим, видим, карте се отварају.  Лошо је, много је лошо!

КЛЕМПУША: Мука, мука, па ево, рођени сте у знаку (у позадини се чује „Девица!”) девице, што у овом случају није тачно.

РУЖА: Како, па рођена сам у знаку девице, двадесет шестог…

ГАДУРА: Наравно да јесте, ево ја ћу вам дати ове кокошје зубе.

РУЖА: Кокошје?

ГАДУРА: Ма не, магичне зубе.

ТРНЧИЦА: Сваког дана ћете замислити различиту особу са којом сте били и ово ћете чувати као очи у глави.

СМРДА: (преврће по књизи и чује се шушкање, Клемпуша га гурне и он мало излете)

РУЖА: Шта је то?

КЛЕМПУША: Ништа, слатка куца. (тихо) Смрдо, лај, лај… (Смрда лаје)

ТРНЧИЦА: Ружо, заборавите. Ево, имамо моћ да, на пример, створимо ваше слике.

КЛЕМПУША: Зажмурите. Све! Магична кугло, свемоћна сило! (Гадура тражи слике и Смрда излази после разговора; Трнчица се смеши, а Гадура се уживела у улогу; Смрда прилази Клемпуши и полива је водом; Гадура и Трнчица се смеју; Клемпуша врисне)

РУЖА: Шта би?

ТРНЧИЦА: Мало се ознојила.

РУЖА: Не могу да верујем, па ви сте, Бого мој, ово сам ја…

КЛЕМПУША: Замислите једног вашег момка. Јесте ли замислили?

РУЖА: Јесам.

ГАДУРА: Кога то?

РУЖА: Ћопавог Милорада.

КЛЕМПУША: Трнчице, чула си? Идемо. Када дигнем руке… Хокус, покус, препарандус. Понављајте!

ГАДУРА, ТРНЧИЦА, КЛЕМПУША: Хокус, покус, препарандус…

ГАДУРА: Јеси ли узела слике?

ТРНЧИЦА: Јесам, али… Хокус, покус, препарандус… не могу да их нађем.

РУЖА: Шта се дешава?

КЛЕМПУША: Ружо,срам вас било! Ометате нас. Морате добро да се концентришете на тог ћопавог Милорада… Шта се тамо дешава?

ГАДУРА: Трнчице, нађи слике, иначе смо пропале и немој да те дебела провали.

КЛЕМПУША: Ох, моја унутрашња сила је створила слику тог ћопавца, овај, ћопавог Милорада.

РУЖА: Па то је дивно! Шта још умете?

КЛЕМПУША: Ох, отац вашег детета је неки млад, леп, богат, згодан човек, који вас, судећи по толиким срцима, неизмерно воли.

РУЖА: Али ја нисам никад била са таквим. Ви сте сјајне. Па, ви сте…

СМРДА: (улази) Напољу ће се потући! Хоћете ли скоро?

КЛЕМПУША: Морате ићи, срешћемо се опет…

ТРНЧИЦА: (испраћа је) Дођите нам опет!

КЛЕМПУША: Сподобо, Смрдо, где је он? Види на шта мислим. Идем да га нађем. (крене ка излазу и када пресретне бабу, врисне)

ТРНЧИЦА: А да позовемо другог клијента?

СМРДА: Ево, ја ћу!

КЛЕМПУША: Смрдо, сад немој да заборавиш и запамти, на улазу узми личну карту и податке (њега нема дуже време, а сестре се шетају по соби)

ГАДУРА: Шта мислите, где је досад?! Јој, Боже, ни за шта није способан. Идем да га нађем. (али на улазу се појави бака и испрепада је) (врисне) Свети Пантелије, помагај!

ТРНЧИЦА: О, добар дан, девојко, већ могу да претпоставим шта вас мучи.

БАБА: (дрско) Шта, ајде, несрећо, ако си толико паметна.

ТРНЧИЦА: Па, дозволите, уђите и раскомотите се. Седите, млада дамо. Шта можемо учинити за вас?

БАБА: Чула сам да сте нове и да вас је две, па’ ајде. И дошла сам да проверим колико су ваше речи тачне.

ГАДУРА: (самоуверено) Ево, седите. Клемпуша, Смрдо, Трнчице, хајде да се договоримо. Клемпуша и Трнчице, заузмите своје место!

ТРНЧИЦА: (долази на бољу идеју) Скини баби наочаре, Смрдо. (домунђавају се) (после краћег договора)

КЛЕМПУША: Ходајте уназад, кад начините десет корака… пашћете!

БАБА: Али ја ништа не видим.

СМРДА: И не треба, хајде, крените!

БАБА: Молим, хоћете да ме преварите (диже штап) Е, неће моћи…

КЛЕМПУША: Смрда… у ствари, она то мисли због зрачења, знате…

ТРНЧИЦА: (Гадури) Учини нешто, хоће ли почети?

ГАДУРА: Заузмите положаје. Кад осетите ветар, крените уназад…

КЛЕМПУША: Надам се да јој рецептори за осећај нису изумрли.

БАБА: И нису, а и врло добро чујем. Осећам да се неко мота око мене.

ГАДУРА: То су духови. Њихово присуство вам смета… (Смрда напокон налази књиге и почиње да маше)

КЛЕМПУША: Џами-пиџами-џами-пиџами-пари-нами-сами, ветрови, олује! (Трнчица и Клемпуша јој се придружују)

ТРНЧИЦА: Нека се спотакне и падне ова бабускера… девојка…

ГАДУРА: Сад! (Смрда саплиће бабу и она пада)

БАБА: Јој! (кука од бола) Сјајно сте то извеле, али доћи ћу неки други пут. Важно је да вам верујем (креће и удара у зид)

КЛЕМПУША: Ваше наочаре. И дођите нам опет!

БАБА: Хоћу, дете, ето тако вам је то… (прича и одлази)

ТРНЧИЦА: За длаку!

(Деда се гура, жели по сваку цену да уђе први, притом удара људе штапом, док не дође пред Смрду)

СМРДА: Лична карта или неки други докуменат? (отима деди личну карту из руку и мумла) Седамдесет једна година. Изгледа као да има десет година више. Пензионер, Сретен Марковић, а ја мислио Карађорђе. Изволите, уђите!

ТРНЧИЦА: О, Боже, овај је побегао из мртвачнице.

КЛЕМПУША: Изволите, седите.

ДЕДА: Молим?!

ГАДУРА: Седите ево овде. Шта ћете да попијете?

ДЕДА: Молим? Не чујем!

ТРНЧИЦА: Ово неће бити тешко. Деда је глув као топ!

ДЕДА: У праву сте, него шта. Зар они мисле да тако могу са нама? Пензија касни месец дана, а они очекују да ми ништа не предузмемо. Ако не добијемо пензије до краја недеље, свашта ће се десити!

ТРНЧИЦА: Шта сам вам рекла?

КЛЕМПУША: (виче) Шта желите од нас? Како можемо да вам помогнемо?

ДЕДА: А, помоћ! Ма каква помоћ. Ни то нам не дају! Него сам хтео да вас питам када ће бити следећа пензија. Ако је ускоро не добијемо, умрећемо од глади.

ГАДУРА: И да можемо да му кажемо, то јест, да знамо, како ће да нас чује?

ДЕДА: Молим? Не чујем!

КЛЕМПУША: Само ћемо да се правимо да гледамо у куглу и на крају ћемо му нешто испричати. Ваљда ће бити задовољан!

ГАДУРА: А ако не буде?

ТРНЧИЦА: Кога брига? Снаћи ћемо се. Него, хајде да почнемо. (врачају и у међувремену причају)

ГАДУРА: Шта ћемо да му кажемо?

КЛЕМПУША: Па нека пензија буде за два дана и нека добију повишицу 12 посто, а успут и бесплатне маркице за градски превоз. И још нешто…

ТРНЧИЦА: Бесплатно осигурање за наредне три године.

ГАДУРА: Лепо сте то смислиле, а како ћемо да му кажемо све то?

ДЕДА: Је ли готово све то?

ГАДУРА: Јесте, имамо дивне вести.

ДЕДА: Вести. Дневник! Јао, морам кући, ускоро ће почети Дневник. А не, морам да останем. Реците ми шта кугла каже.

КЛЕМПУША: (виче колико год може и показује бројеве прстима) Пензија стиже за два дана. Добићете повишицу 12 посто и разне друге повластице. Да ли сте ме разумели?

ДЕДА: Јао, куку мени, шта ћу дванаест дана гладан да радим?

ТРНЧИЦА: Ма не, ништа, бре, фосилу један, не разумеш. Шта ћемо сад?

КЛЕМПУША: Сетила сам се. Гадуро, пиши све.

ГАДУРА: (пише и даје деди папир)

ДЕДА: (озарен) Јао, спаситељке наше. Само реците, све ћемо учинити за вас. Организоваћу пензионере да скупимо новац и купимо нешто у знак захвалности.

ТРНЧИЦА: Ма, није то ништа!

ДЕДА: Јао, а када бисте могле да ми кажете још нешто…

ГАДУРА: Мислите, да напишемо.

ДЕДА: Пре неки дан кад сам са оним мојим комшијом пио ракију, његова жена изнела неку пршуту. Ја узео мало, а оно жилаво, па кад сам повукао да откинем парче, протеза ми некако испадне. Ту нека пашчад пролазила, па како су нањушили пршуту, зграбе и протезу, па однесу, Бог ће ти свети знати где. Па вас молим да ми, ако знате, кажете где је.

КЛЕМПУША: ОК. Врачаћемо му и рећи да се протеза заглавила у стомаку једног пса и да се он лепо опрости од ње, па да оде код зубара и тражи нову. И напиши му (Гадури) да ће добити попуст од 55 посто.

ГАДУРА: У реду, може! (деда чита)

ДЕДА: Хвала на савету, него, још нешто ме мучи…

ТРНЧИЦА: Ма доста више. Напиши му да Дневник почиње за десет минута.

ДЕДА (чита) Јао, хвала вам. Умало да заборавим. Ја сам познат по томе што сам одгледао сваку епизоду Дневника у последњих петнаест година. А такође и зато што имам сва издања „Политике” још од давне… Које оно беше? Ви се тада нисте ни родиле. Било је то лепо време… Ја сам био…

КЛЕМПУША: Смрдо, учини нешто. Ово мора да престане!

СМРДА: Деда, смараш као фока. Испадај напоље!

ДЕДА: А, шта кажеш? А да, Дневник. До виђења. Било ми је задовољство.

ГАДУРА: Ако буде још оваквих, пресешће ми ово глуматање.

ТРНЧИЦА: Колика је зарада, Смрдо?

КЛЕМПУША: Да, није лоше, видовит и имаш моћи, јер… (прекида је бука и чује се неки разговор)

ГАДУРА: Па, оне долазе!

ТРНЧИЦА: Ко?

ГАДУРА: Скупљајте све и одлазимо!

СМРДА: Бежи! Спасавај се ко може!

КЛЕМПУША: Даћемо оглас да смо промениле место становања (смеје се, гаси светла)

(Зорка и Бранка улазе)

БРАНКА: Знаш, Зоко, није лоше бити код куће. Нова средина, али и нови људи. Брдо пара…

ЗОРКА: Да. Чуди ме само што нема никог. Можда људи више не верују у вештице.

БРАНКА: (погнуте главе) Можда!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: