МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА

20 окт

***

Друго место на општинском такмичењу!

***

Дан школе

***

Почетни текст је преузет са странице Растко пројекта.

УЛОГЕ:

1.    Гуслар

2.    Марко Краљевић

3.    Шарац

4.    Вила Равијојла

5.    Гласник (рошуле)

6.    Влаја, Гаја, Раја (Југовићи)

7.    Царица Милица

8.    Чобаница

9.    Старац Фоча

10. Срђа Злопоглеђа

11. Плесачице

Потребно: рошуле, бицикла.

* * *

(На троношцу седи гуслар и пева.)

ГУСЛАР: Боже мили, чуда великогааа, каки јунак беше Краљевићу Маркооо,  каки нема надалеко широоом. (Док гуслар пева у позадини стоји Марко и покретима прати речи песме.) Косу глади, а брчине сучеее, коња Шарца и буздован вучеее. Бритком сабљом када једном манеее, беже Турци на све четри странеее. Када вино пије из потајеее, пола пије, пола Шарцу дајеее… Али када црна ноћца падеее, онда љуби робињице младеее. (Притрчи Марко и запуши му уста.)

МАРКО: Ћути! ‘Оћеш да те чује она моја, па да ме пребије к’о вола у купусу…

ГУСЛАР: Тако у песми стоји: А кад црна ноћца падееее… (Марко га удари топузом по глави и овај падне у несвест.)

МАРКО: Да, ја сам Марко, прави мушкарац по белом свету. (Долази Шарац) Носи ме мој верни, дивни, најбољи – Шарац.

* * *

ГЛАСНИК (улази на рошулама): Хеј, јунаци, делије незнане, каж’те мени где ја могу наћи Краљевића Марка, јуначину стару? Треба од царице Милице књигу да му предам?

ШАРАЦ: Шефе, овај тебе тражи.

МАРКО: Чуо сам, коњу један… Ја сам Краљевић Марко. Јунак над јунацима. И нисам јуначина стара! У цвету сам младости, само да знаш. (прети му буздованом)

ГЛАСНИК: Добро, де, тако се каже… Ево књиге, Краљевићу Марко. Дозива те царица у  дворе. Има нешто беседити с тобом.

МАРКО: Што ли ме тражи? Каква ли ће то бити опет фрка?

ГЛАСНИК: Узалуд мене питаш, Краљевићу Марко!

МАРКО: Крушевац град… Путовање – милина. У то име, да попијем рујнога вина. Ја кад пијем, пола пијем, пола Шарцу дајем. И зато се увек кајем… А сада отворите све четворе ОЋИ, ја на далек пут морам поћи.

ШАРАЦ: Шефе, каже се ОЧИ, а не ОЋИ…

МАРКО: Оћи-поћи. Песничка слобода, коњу један. А сад похитајмо  на пут. Неће Мица да нас чека. (Пође да узјаше Шарца.)

ШАРАЦ: А, шефе, не могу да те носим…

МАРКО: Зашто?

ШАРАЦ: Повредио сам копито ономад на тркама, једва галопирам. Види… (Почне да се гега.)

МАРКО: Ти ниси коњ! Ти си обична рага! Кљусе једно! Ајде, крећи… (Оду.)

ГУСЛАР (са завијеном главом): Боже мили, чуда великога, ко то иде по гори зеленој, да л’ су виле или Турци јаничари; нит’ су виле нити Турци јаничари, већ то иде Краљевићу Марко, јуначина стари…

МАРКО: Опет овај! Пребићу га! Ко је, бре, овога опет пустио овамо? (Али гуслар не прекида.)

ГУСЛАР: Чарне очи све гледасте, чарне уши све слушасте, чарни носи све мирисасте, чарна уста све зборастееееее… (Марко га топузом удари по глави и овај поново падне.)

***

(Марко и Шарац иду. У сусрет им иде непознати јунак.)

МАРКО: Хеј, ти, тамо, делијо незнана. Ко си и одакле си?

ВЛАЈА: Ја сам Влаја Југовић, син старога Југ-Богдана.

МАРКО: Аааааа, знам, ти си један од три близнака Југовића. Па одакле идеш, Влајо Југовићу?

ВЛАЈА: Бејах на женидби Максима Црнојевића. Тамо беше хиљаду сватова, Максим узе своју верну љубу, па је однесе у одаје своје да му кува и спрема, а љуба му као горска вила, очи су јој два камен-студенца, зуби бели к’о бисери морски, уста слађа од најслађег меда.

МАРКО: Ииииии, бре, ти га сад претера. Него, ја сам Краљевић Марко. Ово је мој верни коњ Шарац. Ми, знаш, идемо на неки тајни договор код царице Милице. Баш смо се лепо запричали, ал’ ја сад морам да идем…

ВЛАЈА: Срећан ти пут, јуначино Марко.

МАРКО: И теби, Влајо Југовићу. (Поздраве се и пођу.)

ШАРАЦ: Шефе… Какав је то тајни састанак ако свакоме кога сретнеш кажеш где идеш?

МАРКО: Па шта сам му рек’о? Шта лупаш? Ништа му нисам рекао. Лепо ме човек питао – ја му лепо одговорио. Нисам му рек’о зашто идемо кад ни ми не знамо. Ево њега поново. Сад ћу да му кажем да ми не идемо на тајни састанак код царице Милице. (Овај таман стиже до њих.) Ехеј, ја сам ти рек’о да ми… А у ствари…

ГАЈА: Мени кажеш, незнана делијо?

МАРКО: Како – незнани? Па малопре смо се упознали. Влајо… Ја сам Марко, сећаш се?

ГАЈА: Грешиш, незнана делико. Ја сам Гаја Југовић. Влајин брат близанац.

МАРКО: Гаја? Близанац? Аааааа… А где си ти био, Гајо?

ГАЈА: Бејах на женидби Максима Црнојевића. Тамо беше хиљаду сватова, Максим узе своју верну љубу, па је однесе у одаје своје да му кува и спрема, а љуба му као горска вила, очи су јој два камен-студенца, зуби бели к’о бисери морски, уста слађа од најслађег меда.

МАРКО: Добро, добро… Знам, чуо сам већ. Него знаш, малопре сам твом брату Влаји рек’о да ми идемо на тајни састанак са царицом Милицом. А ми, у ствари, не идемо тамо. Па бих те молио кад га видиш да му кажеш да ми не идемо на тајни састанак са царицом Милицом.

ГАЈА: Хоћу, незнани делијо.

МАРКО: Опет он – незнани. Па упознали смо се. Аааааа, то је био он… А он ниси ти… Ти си ти… А он је он, а ја сам… Краљевић Марко. Ово је Шарац, ти си… Вла… Гаја Југовић. Сад смо се сви лепо упознали. И ми сад журимо на тајни састанак код царице Милице. Здраво!

ГАЈА: Здраво! (Оде.)

ШАРАЦ: Шефе, и овом си рек’о…

МАРКО: Шта сам му рек’о? Ајд’ мукни. Коњу један!

ШАРАЦ: Ја њиштим, а не мучем. А њему си рек’о…

МАРКО: Доста, нећу да те слушам. Нећу ни најмањи њиштић да чујем. (Наилази трећи брат.) Ево опет овог. Је ли, бре, шта је тебе брига где ми идемо… Шта се ти стално распитујеш?

РАЈА: Мени кажеш, делијо незнана?

МАРКО: Опет ме не познајеш? Убићу те од батина… Дај ми мој буздован.

ШАРАЦ: Полако, шефе. Он је трећи брат близанац – Раја Југовић. Гаја, Влаја и Раја Југовићи. Он је Раја…

РАЈА: Да, ја сам Раја Југовић, а ко сте ви?

МАРКО: Знам и ти си био „на женидби Максима Црнојевића. Тамо беше хиљаду сватова, Максим узе своју верну љубу, па је однесе у одаје своје да му кува и спрема, а љуба му као горска вила, очи су јој два камен-студенца, зуби бели к’о бисери морски, уста слађа од најслађег меда”. Ето, видиш да знам.

РАЈА: Грдно грешиш, незнана делијо, ја не бејах на женидби Максима Црнојевића где беше хиљаду сватова, где Максим узе своју верну љубу, па је однесе у одаје своје да му кува и спрема, а љуба му као горска вила, очи су јој два камен-студенца, зуби бели к’о бисери морски, уста слађа од најслађег меда….

МАРКО: А где си ти био, живота ти? Ајд, мајке ти, баш ме занима! (Љут.)

РАЈА: Ја бејах у Крушевцу граду на тајноме састанку код пресветлога цара Лазара.

МАРКО: Ма немој? Стварно? А шта си причао са нашим Лазом?

РАЈА: Не могу ти рећи, незнана делијо.

МАРКО: Мени можеш слободно. Ја сам Краљевић Марко. Кажи…

РАЈА: Ја се заклех цару на ћутање. Буди ми здраво и весео путовао, Краљевићу Марко.  (Оде.)

ШАРАЦ: Шта ти је карактер-човек!

МАРКО: Е, чек’ да ти покажем карактер! (Марко га звизне буздованом у главу.)

***

(Улазе Марко и Шарац.)

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Оооооо, Марко! Јуначе над јунацима, соколе и делијо… Снаго и узданице моја… (Грли га и здраве се. Пође и Шарац да се поздрави, али га царица не примећује, још се љути.) Шта ће овај коњ овде?

ШАРАЦ: Ја сам Шарац. Сећате се…

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Коња у шталу! Одмах! Нисам ја Нерон да доводим коња на престо. (Марко и не стигне да одговори, а већ неко од поданика приђе и одведе Шарца. Остају сами.)

МАРКО: Звала си ме, светла круно наша.

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Јесам, Маре мој… Ствар је хитна и неодложна. Ово ћу ти рећи само једном…

МАРКО: Слушам, царице.

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Слушај и памти. У великој смо невољи.

МАРКО: Турци?

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Не сви. За сада само један. Трује нам реке, уништава шуме, загађује ваздух…

МАРКО: Ко, бре, то ради? Кажи ми одмах да га ја…

ЦАРИЦА МИЛИЦА: (Направи драмску паузу. Окрене се око себе да неко не чује.) Муса Кесеџија!

МАРКО: Муса Кесеџија? Ма не причај!

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Је ли, бре, па зашто мислиш да га зову Кесеџија? Баца оне пластичне кесе са ђубретом где стигне. То природа не може да рециклира… Јеси ли видео на шта нам личи царство… Ако настави овако, за коју годину од нашег царства направиће депонију.

МАРКО: Јао, царице, то је страшно, али знаш… ја страшно журим. Чека ме вила Равијојла на ручку. Закасним ли, разбиће ме, направиће лом.

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Шта ти је, бре? Теби је до ручка! Е мој Марко… Ти си нам последња нада. Лако ћемо ми са Турцима, пустићемо их једно пола века да се башкаре овде, па ћемо их најурити. Али затровану воду, ваздух и шуме не можемо најурити. То је наше! То је овде! То смо ми!

МАРКО: Па ето, ја бих средио тог Мусу, бацача кеса… Али, знаш, нисам понео свој буздован…

ЦАРИЦА МИЛИЦА: А шта ти је то, мајке ти, у рукама?

МАРКО: Аааа, овај… Ово је шестоперац. Он је упола слабији. Мени треба за тог смрдића дванаестоперац, или осамнаестоперац, или…

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Чекај, стани! Бој не бије светло оружје, већ бој бије срце у јунака!

МАРКО: У праву си ти, пресветла царице. Али ја немам времена. Имам срце, али време – јок!

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Марко! Позивала сам многе јунаке и јуначине из наше царевине… И сви они беху кукавице. Ти си Марко… Јунак над јунацима.

МАРКО: Јесам, царице. Али сад ми нешто није добро… Видар ми је наредио седам дана да не излазим из кревета.

ЦАРИЦА МИЛИЦА: (Обраћа се публици.) Чујете ли ви ово? Па је л’ ово нормално? Шта кажете, а?

МАРКО: А, немој, царице, публику у ово да мешаш. Шта зна публика ко је Муса Кесеџија… (Она га наговара, Марко се нећка) Нећу. Не могу. Ма добро, кад сте већ навалили!

ЦАРИЦА МИЛИЦА: Слушај ме сад добро, Краљевићу Марко. Ово ћу ти рећи само једном. Нико од нас тачно не зна где се Муса крије. Али… Иза седам мора, иза седам гора… Живи старац Фоча од стотину лета. Он зна све. Једино ти он може помоћи да откријеш Мусино скровиште. Пронађеш ли старца, пронаћи ћеш и Мусу.

***

(На ливади седи Шарац – лоше маскиран у Марка – чупка траву. Поред њега стоји Марко – лоше маскиран у Шарца.)

ШАРАЦ: Нећу, кад ти кажем да нећу…

МАРКО: Молим те. Ајде, што си такав… Кад те молим…

ШАРАЦ: Ама људски ти кажем НЕ-ЋУ. Не причам коњски. НЕЋУ! Шарац ти је добар само кад треба да вуче, тегли и носи. Тамо на двору, ни једну реч ниси рек’о да ме не одведу у шталу. Рујно вино си сâм пио. Где је оно: пола пије, пола Шарцу даје…

МАРКО: Ако ти дам коцку шећера?

ШАРАЦ: Нећу ни оволицну коцку више од тебе да узмем. И на шта си ме направио?! Има сви коњи да ми се смеју. Види на шта личим…

МАРКО: На мене. Ти си сад ја. А ја сам ти. Маскирали смо се. Заменили смо места. Разумеш?

ШАРАЦ: ‘Оћеш ти сад мене да носиш?

МАРКО: Нећу, али…

ШАРАЦ: Знао сам. Могу ја да носим још сто бркова. А ти двеста репова… И даље ћеш ти да будеш човек, а ја коњ. А какав си ти то човек кад си дозволио да ти најбољег пријатеља воде у шталу, док се ти веселиш и пијеш рујно вино?

МАРКО: Види шта сам нашао. (Угурава бицикл.)

ШАРАЦ: Шта је то?

МАРКО: Гвоздени коњ.

ШАРАЦ: Бууууу… (Заплаче се.)

МАРКО: Шта је, бре, сад?

ШАРАЦ: Сад си наш’о и пријатеља од гвожђа. Буууууу! Нека. Правићеш ти мене од блата. Друмови ће пожелети Шарца, али Шарца више бити неће. (Пође тужно.)

МАРКО: Шарац… Стани. Ти си мени и даље најбољи пријатељ. А ово је само… Сокоћало. Машина. (Марко га враћа. Овај мало утешен, али и даље надурен.)

ШАРАЦ: И какав ми је то коњ? Нема ни реп. Где су му копита…

МАРКО: Не треба му. Ово није прави коњ. Ово је превозно средство за мене и тебе. Да видиш како ради… (Марко се попне на бицикл. Проба, па падне. Шарац се засмеје.)

ШАРАЦ: Хахаха, збацио те… (Марко проба поново. Шарац навија.)

ШАРАЦ: Затегни узде. Не дај се. Ободи га. (Марко сад већ овладао вожњом. Направи један круг око Шарца. Позове га да скочи на рам. Овај ускочи. Још један заједнички круг и одлазе. Иза сцене лупњава. Истовремено се појављује чобаница. Носи једну овцу под мишком, чупа јој руно у праменовима као белу раду, у стилу воли-не воли.)

ЧОБАНИЦА: Ој, јуначе – воли ме, што те нема – не воли ме, где си до сад – воли ме, срце гори – не воли ме, воли – не воли, воли – не воли…

(На бициклу долазе Марко и Шарац. Бежећи испред њих, и даље везан, Гуслар претрчава преко сцене. Видевши чобаницу, Марко заокрене бицикл и падну право пред њу. Овце их гледају бело. Марко скочи. „Утетребио” чобаницу.)

МАРКО: Чобанице-цурице, ево мене код тебе, воли – не воли, воли – не воли, видиш – воли.

ШАРАЦ: Идемо, шефе, није она жена за тебе, треба је пријавити друштву за заштиту животиња, види како черупа те јадне овчице… (Али узалуд говори.)

МАРКО: Чобанице, млада девојчице…

ЧОБАНИЦА: Ијууууу! Како ждребац људски збори… (Обраћа се Шарцу.) Хеј, бркати јуначе… Макни, дер, ово кљусе од мене. Иначе ћу га овим прутом по губици.

МАРКО: Зашто њему кажеш… (Схвати.) Ааааааа… Полупани лончићи, шерпе и поклопчићи. Јер… Ја сам бркати јунак. А он је кљусе. Овај… Шарац. Мој пријатељ. (Открива маску.)

ЧОБАНИЦА: Пази, стварно. Чудна ли побратима! Зашто тако маскирани шегу са мном збијате…

МАРКО: Идемо по тајном задатку царице Милице да…

ШАРАЦ: Марко… Пази шта причаш.

МАРКО: Шта сам сад рек’о?

ЧОБАНИЦА: Ти си Краљевић Марко…

МАРКО: Ја… Главом и брковима.

ЧОБАНИЦА: Јунак над јунацима, делија над делијама…

МАРКО: Тако кажу.

ЧОБАНИЦА: Онај што оре Турцима друмове…

МАРКО: Добро, де… Тек по неки узорем. У доколици.

ЧОБАНИЦА: Онај што тера Турке на буљуке…

МАРКО: Мање-више.

ЧОБАНИЦА: Ма ајде, не лажи…

МАРКО: Не лажем, маме ми миле. Ја сам.

ЧОБАНИЦА: Лажеш.

МАРКО: Шарац, кажи јој да не лажем. Кажи јој…

ШАРАЦ: Лаже.

ЧОБАНИЦА: Ето видиш.

МАРКО: Шарац, не лажи. Шарац… Пази шта си рек’о…

ЧОБАНИЦА: И имаш коња Шарца.

МАРКО: Јесте. Ево га. Види га каки је шарен. Ево му и репа. Сад га је сакрио, иначе има и реп.

ШАРАЦ: Е баш немам!

МАРКО: Има. Има.

ЧОБАНИЦА: Јао, стварно си ти Краљевић Марко (Сад се и она загледа у њега.)

МАРКО: Јесам, кад ти кажем.

ЧОБАНИЦА: Што ја падам на популарне јунаке! Марко, хоћеш да ми даш један…

МАРКО: Пољубац.

ЧОБАНИЦА: Аутограм. (Она вади из торбака перо и папир, он јој се потписује. Гледају се.)

ШАРАЦ: Шефе… Морамо да идемо. Закаснићемо на мегдан. Људи ће да нас чекају. Марко, ехееееј! Марко… Идемо. Знаш ли који је дан данас? (Вуче га. Маше му испред очију. Али овај не види ништа. Њих двоје „утетребили” и не трепћу. Изненада загрми и удари гром из ведра неба)

ШАРАЦ: Знао сам.

ВИЛА (иза сцене): Шта то радиш, Марко Краљевићу? (Марко побегне иза Шарца и њега гура напред.)

ЧОБАНИЦА: Шта је то? Ко то говори?

ВИЛА (иза сцене): Ја сам Вила Равијојла. Законита љуба тог бестидника.

МАРКО: Равијојла, љубави моја. Нисам ја ништа. То је Шарац… Видиш, маскирали смо се, па се теби учинило.

ВИЛА (иза сцене): Ако ја будем долетела… Сломићу ти чаробни штапић о главу. Пази шта радиш… (Чобаница је схватила у чему је штос. И полако се искраде са сцене.)

МАРКО: Нисам ништа, Равијојла. Само сам испитивао случај черупања незаштићених овчица. Шарца ми!

ШАРАЦ: Немој да се кунеш у мене кад лажеш.

МАРКО: Ћути, бре, коњу један.

ШАРАЦ: Шта је то? Шта би?

ВИЛА (иза сцене): Претворила сам чобаницу у овцу. Да сад њу неко мало черупа… А ти се, Марко, пази да не постанеш ован.

***

(Марко и Шарац иду и носе сломљени бицикл.)

ШАРАЦ: Шефе, ја сам се уморио. Да се одморимо мало?

МАРКО: Која је ово гора по реду коју прелазимо?

ШАРАЦ: Ја мислим шеста.

МАРКО: Шеста или седма. (Зажмури и броји у себи.) Један. Два. Три. Четврто брдо.

ШАРАЦ: Ја се сећам трећег. А ако ти кажеш да је четврто, онда је ово… Шефе, кол’ко је 3 + 4?

МАРКО: Шест.

ШАРАЦ: Јеси сигуран?

МАРКО: Изброј на прсте. Коњу један!

ШАРАЦ: Ја немам прсте, имам копита. Изброј ти.

МАРКО: (Броји на прстима.) 3 + 4 = 7… Ово је седма гора. Старац Фоча мора да је ту негде.

(Улази старац Фоча и врти обруч. Кад га Марко спази, прискочи му у помоћ и почне да се бори са обручем. Удара га, гази. Проверава да ли је „мртав”.)

ФОЧО: Шта уради то, јадан не био?

МАРКО: Добро је, старче, спасио сам те. Ова звер те више неће нападати.

ФОЧО: Поломио си га.

МАРКО: И поломио је и убио је. Мртва је. Не мрда.

ФОЧО: Магарче један, то није никаква звер. То мене лечи од ишијаса.

МАРКО: Ово тебе није напало?

ФОЧО: Не.

МАРКО: И ниси се борио за голи живот?

ФОЧО: Не.

МАРКО: Ауууууу! (Приђе, гледа, окреће обруч.) Ако, боље је овако. Можда би оно ипак тебе савладало…

ФОЧО: Ко си ти, тупавко?

МАРКО: Грешка. Нисам ја „тупавко”… Него Марко. Краљевић Марко. Идем по наређењу царице Милице да…

ШАРАЦ: Марко… Не излећи се.

МАРКО: Шта је тебе брига, ко сам ја и где идем?

ФОЧО: Ја сам старац Фоча од стотину лета…

МАРКО: Ти си старац Фоча?… Ја сам Краљевић Марко.

ФОЧО: Ја можда јесам стар… Али ме очи још добро служе. А колико ја видим, ти си обичан коњ. Онај тамо је Марко.

МАРКО: Ама, није… Ја сам Марко. А оно је…

ФОЧО: Ћути, коњу. Гурни нос у зобницу и пусти са јунаком да прозборим коју. Хеј, делијо знана и надалеко чувена…

ШАРАЦ: Мени кажете? (Окреће се да провери.)

ФОЧО: Теби, јуначе… Приђи, дер. Реци, каква те невоља овамо довела?

МАРКО: (Приђе и шапне Шарцу.) Пусти га. Излапео старац. Иди и питај га где се Муса крије.

ШАРАЦ: (Охрабри се и почне да глуми Марка.) Па, ето, старино… Дођох да те приупитам… Где ја могу наћи Мусу Кесеџију да га на мегдан позовем?

ФОЧО: Ти си онда јунак већи од свих прича кад ћеш већ Мусу на мегдан звати…

МАРКО: Јесте… Јесте. Црног Арапина сам само једном… Тако га је лако ударио, са црном га земљом саставио.

ФОЧО: Макни се, коњу, траву паси. Ум царује, снага кладе ваља. Јеси ли и у глави к’о у мишицама?

МАРКО: Јесте. Сигурно. А где је Муса?

ФОЧО: Макни се, коњу… Марко, делијо… Да л’ си знање прелио? Загонетке одгонетни, са Мусом се сретни. Иде планином, огрнуо се сланином?… Шта је то? (Шарац га гледа бело. Марко стао старцу иза леђа и рукама показује Шарцу у правцу неба.)

ШАРАЦ: Горе? Небо? Сунце? Облак? Облак! (Марко потврдно клима главом.)

ФОЧО: Нит’ шушну, нит’ бушну, а у кућу дође? Шта је то? (Поново Марко рукама асоцира Шарца. Овај тешко погађа.)

ШАРАЦ: Жмуриш? Не видиш ништа? Около? Мрак? Ноћ!

ФОЧО: Један бик рикну, све село сикну? Шта је то? (И понови исто.)

ШАРАЦ: Вучеш нешто? Љуљаш се?  Звоно!

ФОЧО: Ја ти рекох што имах. А ти одгонетке зброј и пођи у бој! (Узме свој обруч и оде.)

ШАРАЦ: А где је Муса?… Оде, а не рече нам где је Муса.

МАРКО: Рек’о нам је.

ШАРАЦ: Када?… Ја нисам чуо?… Где је?

МАРКО: Треба одгонетке да саставимо и знаћемо… Облак – ноћ – звоно.

ШАРАЦ: Ништа ја не разумем.

МАРКО: Облак? Облак? (Гледа у небо.) Ветар тера облаке према југу… До ноћи… Кад чујемо звона… То је…

ШАРАЦ: Далеко је до ноћи. Каква звона?

***

ШАРАЦ: Па сви су мусави. Како ћемо правог Мусу да нађемо кад не знамо ни како изгледа…

МАРКО: По мирису, Шарац. По мирису.

ШАРАЦ: Е, па онда тражи сâм. Ја сам коњ, а не пас трагач.

МУСА: Ту си, Краљевићу? Гласници ми рекоше да мене тражиш. Хоћеш са мном мегдан да делиш?

ШАРАЦ: Помешали сте ме са неким, јуначе.

МУСА: По брцима те познадох, Марко Краљевићу.

ШАРАЦ: А ви сте мислили… Ту је Марко, сад ћу ја да га позовем. (Пође, али га Муса удари.) Шта се бијеш? Ено ти Марка, па се са њим песничи. Мене нико не плаћа да се бијем. (Кад пође, шутне га. У другом делу сцене седи Марко, а око њега плесачице играју. Наилази Равијојла.)

РАВИЈОЈЛА: Маркооооо!!!

МАРКО: Равијојла?

РАВИЈОЈЛА: Три сам горе прелетела, три сам поља прегазила, док те нисам спазила. А сад кад сам те спазила… Одмах бих те унаказила.

МАРКО: Равијојла… Није оно што ти мислиш да јесте. Ја сам овде по задатку.

РАВИЈОЈЛА: А шта ти је задатак? Да ти ОВЕ играју?

МАРКО: Мусу тражим, мегдан да делимо.

РАВИЈОЈЛА: А што се тако нацрни, црн ти образ? (Притрчава Шарац.)

ШАРАЦ: Шефе, наш’о сам Мусу. У ствари, наш’о је он мене.

РАВИЈОЈЛА: А види овога… Шта ти изиграваш, коњу непотковани? (Прилази Муса.)

МУСА: Ја сам Муса, Краљевићу. Хоћеш са мном да укрстиш снагу?

РАВИЈОЈЛА: Неће он ни са ким да се бије док га ја прво не пропустим кроз шаке. Макни се тамо! (Гурне Мусу.)

ШАРАЦ: Шефе, он ме бије!

МАРКО: Ћути, Равијојла, ово су мушке ствари. Екологија је у питању. Он је највећи загађивач у царевини. (Приђе Муси.) Што ми коња удари, море, Муса? (Муса без речи удари и Марка. Он се врати до Шарца.)

МАРКО: Аууууу, што има тешку руку…

ШАРАЦ: Има тешку и ногу. Мене је два пута тако.

МАРКО: Два пута. Ауууууу… (Приђе поново.) Чу ли што те ја питам? Што ми коња удари два пута, море, Муса? (Муса га поново удари. Марко се окрене Шарцу и Равијојли.)

МАРКО: Не чује ме. Изгледа да је глув. (Па се тек онда заљуља да падне, али остане на ногама.) Шта се, бре, одмах бијеш? Ако си глув, ниси ћорав. За Шарца би и мог’о да ти прогледам кроз прсте. Али за загађења и да хоћу – не могу… (Намигне Шарцу. Са знаком „сад крећем у акцију”.) Јао, Муса… Види, птица. (Покаже прстом. Муса погледа горе. Марко га нагази на ногу. Муса почне да скакуће.) Свака блеса гледа у небеса!… Хахахахаа! (Муса га удари песницом по оку. Марко се држи за око, а  онда ухвати Мусу за нос, ухвати и Муса њега. Почну један другоме да заврћу носеве. Кад се пусте… Приђе Шарац и нешто шапне Марку, овај потврдно климне главом.) Види, Мусо, птица! (Показује увис, али Муса зна за јадац и гледа у ноге, за то време Шарац клекне иза Мусе, Марко га гурне и овај падне преко Шарца. Сви се смеју.) Свако куче гледа у папуче.

МУСА: Краљевићу… Ово значи – мегдан!

МАРКО: Мегдан, Кесеџијо!

(Марко и Муса одлазе на супротне стране, Муса има свог секунданта, а Марка припремају Шарац и Равијојла. Људи из масе, намештају конопце као за ринг. У ринг прво улази Гуслар, али обучен као рок-звезда, са тамним наочарима. Пева и репује.)

МАРКО: Шарац, ко беше овај?

ШАРАЦ: Онај гуслар… Не пева више ЕП. Сад преш’о на РЕП. Будала!

ГУСЛАР: Јуриш напред, Краљевићу Марко, ти си нама јунак над јунаком, тебе знаде у публици свако, по брцима и топузу лаком. Јуриш напред, Краљевићу Марко. Удри Мусу, ти си наша нада, тебе воли окупљена раја, овде збрата, и стара и млада. О јеееее…! (Приђе Муса и удари га буздованом у главу, овај падне.)

СРЂА: Драги гледаоци, присуствујете највећем мегдану од постанка света до данас. Са моје леве стране је велики јунак… Марко Краљевић. А са десне још већи јунак… Непобедиви Муса Кесеџија. Судија у рингу бићу ја… Срђа Злопоглеђа. (Једна плесачица показује број рунде. У ринг улазе Муса и Марко. Гонг. Прва рунда.)

МАРКО: Ко тебе каменом, ти њега буздованом.

МУСА: Жив ми Тодор да се чини говор.

МАРКО: Испеци па реци.

МУСА: Не лаје куче села ради него себе ради.

(У првој рунди Муса побеђује, али се ни Марко не дâ. У паузи између рунди као у боксу, свако је у свом углу, секунданти их бришу пешкирима, прскају водом. Плесачица показује другу рунду. И борба поново почиње. Друга рунда.)

МАРКО: Чег’ се мудар стиди, тим се луд поноси.

МУСА: Трла баба лан да јој прође дан.

МАРКО: Не треба квоцати него јаја носити.

МУСА: Прво скочи па кажи: Хоп.

МАРКО: Ко чека и дочека. (Марко уз велики напор побеђује.)

СРЂА: Ово је било невиђено. Рајо моја, да ли је то могуће? Видећемо ово још једном успорено. (Неколико последњих удараца се враћају успорено. Марко победнички маше публици. Равијојла га грли. Мусини секунданти покушавају да овога освесте.)

МАРКО: Слушај ме, Муса… Као прво… Филтере на димњаке и пречишћиваче воде на фабрику да ставиш.

МУСА: Хоћу!

МАРКО: Као друго… Све кесе и ђубре у царству да сакупиш и бациш у контејнере.

МУСА: Хоћу!

МАРКО: И ако ми се још ко пожали на тебе по питању горе поменутог… Лемаћу те по три, ма шта три, по пет пута на дан! Је л’ јасно?

МУСА: Јасно!

МАРКО: Тако ће проћи и сваки онај ко буде правио таква и слична загађивања. Пазите, ја мотрим!

СВИ:  Средили смо гадног Мусу као вола у купусу, неће више он да брља ни природу да нам прља. Нигде нема таквог тића као Марка Краљевића, наш је Марко прави даса, јуначина светског гласа, кад порасте дете свако знаће ко је јунак Марко.

К Р А Ј

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: